Kad se škola, obaveze i privatni život nagomilaju, lako je izgubiti osećaj odakle da počneš, a to iskustvo poznaje gotovo svaki tinejdžer. U nastavku prvo razdvajamo ono što je hitno od onoga što može da sačeka, zatim tražimo predah i prostor za razgovor, a na kraju govorimo o tome kada je vreme za dodatnu podršku.
Zašto pritisak raste između škole i privatnog života?
Pritisak retko dolazi iz jedne velike stvari. Mnogo češće nastaje iz nagomilavanja sitnica: domaći iz hemije, prezentacija za srpski, obećanje da ćeš nekome pomoći, izlazak koji ne želiš da propustiš. Svaka stvar za sebe izgleda sitno, ali mozak ih beleži sve odjednom, kao da imaš otvoreno trideset kartica u pregledaču.
Postoji i drugi razlog. Danas si stalno dostupan, pa se škola, prijateljstva i društvene mreže mešaju u istom danu, često i u istom minutu. Dok radiš zadatak, stižu poruke iz grupe, a dok se družiš, u glavi ti je ono što još nisi završio. Zato se stvara osećaj da nikad nisi potpuno slobodan, čak ni kad formalno imaš slobodno vreme.
Zamisli običan utorak: šesti čas ti završava u dva, u četiri imaš trening, u sedam treba da predaš referat, a uveče te drugarica zove jer ima problem sa dečkom. Nijedna od tih stvari nije prevelika, ali zajedno čine dan bez daha. Prvi korak je da prepoznaš da ovakav osećaj ima jasan uzrok, a to je količina obaveza, a ne tvoja slabost.
Kako odvojiti hitno od onoga što može da sačeka?
Kad je sve u glavi pomešano, pomaže da to izbaciš na papir. Uzmi svesku ili beleške u telefonu i zapiši sve što te čeka u narednih nekoliko dana, bez sređivanja i bez cenzure. Već taj potez često donosi olakšanje, jer lista od osam stvari deluje mnogo lakše od magle u glavi.
Zatim svaku stavku svrstaj u jednu od tri grupe: mora danas, mora ove nedelje i može da sačeka. Kontrolni sutra i predaja projekta idu u prvu grupu. Priprema za takmičenje za dva meseca ili sređivanje plejliste idu u treću. Kad ovako podeliš stvari, obično se pokaže da je zaista hitnih obaveza mnogo manje nego što si mislio.
Napravi i raspored koji je ostvariv, a ne idealan. Ako znaš da posle škole nemaš energije za tri sata učenja, nemoj da ih planiraš. Bolje je da uzmeš dva kraća bloka od po četrdeset minuta, sa pauzom između, nego da napraviš savršen plan koji već treći dan pada u vodu.
Isti princip važi i kada praviš plan za postepenu promenu životnih navika – mnogo je održivije menjati jednu ili dve stvari korak po korak nego pokušati da odjednom potpuno preurediš svakodnevicu. I zapamti da je u redu reći ne pozivu ili dodatnoj obavezi, ako ti u toj nedelji stvarno ne odgovara.
Postoji i drugi pogled na ovo: ponekad je baš pritisak ono što te pokrene, a mala doza treme pred ispit može da ti pomogne da se skoncentrišeš. Problem nastaje tek kad taj osećaj ne popušta i kad te, umesto da te pokrene, samo koči.
Gde pronaći predah i prostor za razgovor?
Kad ti je raspored konačno malo jasniji, važno je da u njemu ostane mesta i za odmor. Predah nije lenjost. Mozak koji je stalno pod opterećenjem radi sve sporije, pa deset minuta odmora često donese više koristi nego još pola sata mučenja nad istim zadatkom. Probaj da uvedeš male, redovne pauze: kratka šetnja bez slušalica, tuširanje, omiljena pesma, pet minuta istezanja ili samo gledanje kroz prozor.
Važno je da predah bude stvarna pauza, a ne samo prebacivanje sa jednog ekrana na drugi. Ako se odmaraš tako što listaš društvene mreže i porediš se s tuđim životima, često se osećaš još iscrpljenije. Bolje je da izabereš nešto što te zaista rasterećuje: crtanje, trčanje, kuvanje, sviranje, razgovor uživo.
Važan je i razgovor. Kad sve nosiš sam u glavi, problemi izgledaju veći nego što jesu. Kaži nekome ko ti je blizak, drugaru, bratu ili sestri, roditelju ili nastavniku kome veruješ, šta te trenutno najviše opterećuje. Ne moraš da tražiš rešenje, dovoljno je da izgovoriš naglas: „Ovih dana mi je sve previše.“ Često se već tada desi da stvari dobiju prave razmere.
Ako ti je teško da pronađeš reči, počni jednostavno: „Ne znam tačno šta mi je, ali sam poslednjih dana napet.“ Ljudi koji te vole obično se ne uplaše takvih rečenica, naprotiv, rado saslušaju kad im daš priliku.
Šta kada pritisak ne popušta ni posle predaha?
Ponekad uradiš sve kako treba: rasporediš obaveze, odmoriš se, popričaš s bliskom osobom. Osećaj tereta ipak ostane. Možda ne možeš da zaspiš, stalno si razdražljiv, gubiš volju za stvarima koje si ranije voleo ili se budiš sa knedlom u stomaku. Ako se to ponavlja nedeljama i počinje da utiče na školu, odnose s ljudima i svakodnevne navike, to je znak da ti je potrebno nešto više od boljeg rasporeda.
U takvoj situaciji korisno je razmisliti o razgovoru s nekim ko se time bavi profesionalno. Stručna podrška online psihologa jedna je od mogućnosti, jer se odvija iz tvoje sobe, bez putovanja i bez osećaja da te neko posmatra dok čekaš u čekaonici. Platforme poput Rešimo Probleme povezuju korisnike sa licenciranim psihoterapeutima putem interneta, što mnogima olakšava prvi korak.
Traženje pomoći ne znači da si slab ili da preteruješ. To je isto kao kad odeš kod lekara zbog upornog kašlja: ne čekaš da postane ozbiljno, nego reaguješ kad primetiš da ne prolazi samo od sebe. Ako si maloletan, razgovaraj o tome sa roditeljem ili starateljem, jer će oni u većini slučajeva moći da ti pomognu oko dogovora i termina.
Ako se ikada osetiš kao da ne možeš više ili ti se javljaju misli o povređivanju, odmah se obrati odrasloj osobi od poverenja ili hitnoj pomoći. Takve trenutke ne treba da nosiš sam.
Na kraju, taj teret je deo odrastanja i neće nestati preko noći, ali možeš da ga ublažiš korak po korak. Kada obaveze složiš po važnosti, sebi ostaviš prostor za odmor i dozvoliš nekome da te sasluša, ono što je ranije izgledalo kao lavina postaje niz stvari koje se mogu rešiti jedna po jedna.
Leave A Comment