Gabrijele Klima je italijanski autor, aktivista, angažovan pisac, kojeg privlače ekološke teme. Autor je preko stotinu pedeset knjiga za različite uzraste, od knjiga za rano detinjstvo do beletristike za tinejdžere i mlade odrasle osobe, a autor je i 11 romana. Uglavnom piše o društvenim pitanjima kao što su različitost, integracija, rasizam, diskriminacija. Za roman o invalidnosti, inspirisan istinitom pričom dobio je Andersenovu nagradu 2017. U više navrata, Klima je tvrdio da je zamislio književnost koja čitaoca vodi neravnim putevima umesto da mu nudi lake priče i tera ga da razmisli, da neprestano menja gledište i proširuje svoju viziju stvarnosti; „jake“ knjige tako postaju način da prate decu do razumevanja složenih emocija.

Dobitnik je Andersenove nagrade za književnost, ali i mnogih drugih.

Izdavač Propolis Books objavio je na sprskom jeziku njegov roman za mlade „Ratnici duge“, istinitu priču o nastanku pokreta Grinpis, o njihovoj prvoj akciji – sprečavanju nuklearnih proba na Amchitki i tim povodom uradio s njim intervju, koji donosimo u celosti.

Šta vas je privuklo ka temi sprečavanja nuklearnih proba na Amčitki, odnosno, kako je rođena ideja da nastane roman Ratnici duge?

Naišao sam na priču o Amčitki i onoj grupi od dvanaest ludih vizionara koji su želeli da promene svet gotovo slučajno. Znao sam za Grinpis, naravno, ali nikada nisam istraživao njegovo poreklo. I otkrio sam lepu priču, koja svakoga može mnogo naučiti, pre svega moć ideja. Snaga tih ljudi je demonstracija moći koja će imati volju, san, strast i odlučnost, a to je priča koja se mora ispričati dečacima kako bi verovali u sebe i u snagu svojih želja. Koji nisu Pepeljugini snovi, već konkretni i mogući planovi za promenu.

Knjiga ohrabruje mlade ljude da preuzmu odgovornost i urade svoj deo posla za našu planetu i za život uopšte. Pokazuje nam da, nezavisno od godina, svako može da doprinese u nekoj meri. Čini se vrlo važnim da mladi ljudi budu uključeni u aktivizam?

Neophodno je uključiti mlade u projekte aktivizma, aktivizam je izbor civilizacije, on gradi nešto što predstavlja kolektivni cilj i stoga predstavlja sve nas lično. Gurnuti mlade ljude u aktivizam znači podstaći ih da direktno učestvuju u razvoju građanske misli, bez koje nacija nije nacija vredna imena.

Kako nas mladi ljudi teraju da promenimo ponašanje i stavove, u pokušaju da stvorimo novi svet ili popravimo stari?

Mladi ljudi su buntovni duhovi, a energija koja u njima teče veoma je moćno oruđe za promenu, koja takođe može uticati na nas odrasle, primoravajući nas da se suočimo sa onima koji će, u stvari, u bliskoj budućnosti zauzeti naše mesto. Ako se mladi ljudi kreću, mi odrasli možemo učiniti samo dve stvari, ili ih slušati ili se boriti protiv njih, što znači ili boriti se pored njih ili pokušati umiriti duše suviše žive da bi bile pod sedativima. Za to moramo mladim ljudima dati alate inteligentne pobune, naoružati ih znanjem i mogućnostima kako bi mogli da vode prave bitke.

Neki ljudi sva prirodna bogatstva i resurse Zemlje uzimaju zdravo za gotovo. Kako promeniti njihov stav, da razumeju da moramo da osećamo ogromno poštovanje prema Zemlji, prirodi, životu. Jer, Zemlja je jedini dom koji imamo.

Po mom mišljenju, potrebno je promeniti perspektivu. Ekološki aktivizam nema samo primarnu svrhu očuvanja planete i njenih resursa, već i poništavanje vizije koja čoveka vidi pre svega kao malog kralja, smanjenje njegove veličine, razumevanje da on nije kralj Zemlje uopšte, on je gost. Potrebna je kulturna, a ne tehnološka revolucija.

Putovanje Grinpisa promenilo je živote miliona ljudi na planeti i planet samu. Mala grupa heroja posvetiće živote najvećem globalnom ekološkom pokretu u istoriji. Šta je vama najinspirativnije u celom pokretu?

Ono što me fascinira je snaga tog sna. Kao deci nam se govori da snovi nisu stvarni, da moramo držati noge na zemlji, da su snovi stvar naivnih ili pesnika. To nije slučaj: ako san postane ‘vizija’, to je moguća ideja, koliko god izgledalo ludo, snovi se zaista ostvaruju, ne magični i očarani Pepeljugini snovi Volta Diznija, već praktični i konkretni. Jedan od ciljeva koji se postiže upornošću, radom i odlučnošću. I ovo mi se čini vrlo stvarnim.

Nevolje, različitost, integracija, razvojni poremećaji, roditeljski odnosi, deca, očuvanje prirode, aktivizam: ovo su neke od društvenih tema koje nalazimo u vašim knjigama. Zašto se bavite ovim temama? Ko vas najviše inspiriše za istraživanje i pisanje?

Kad pišem knjigu, nikada ne razmišljam o temama. Pisac treba samo da razmišlja o tome da napiše lepu i zanimljivu priču, njegovo delo je tu. Kad bi razmišljao o temama (a ponekad se to i dogodi), on bi već stavio svoju priču izvan tog jednostavnog cilja, a njegova bi postala ‘priča koja govori o’, ili još gore, ‘priča napisana za’, to je lažna priča, korumpirana od početka, čiji cilj nije ispričati, već naučiti nešto. Po mom mišljenju, dobra priča uvek govori samo o jednoj stvari, to jest o životu, u svoj njegovoj veličini i kompleksnosti. Čitaoci su tada slobodni da traže teme koje žele u toj priči.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Gabriele Clima (@gabriele_clima)


Održavate radionice širom Italije sa studentima i nastavnicima, nudeći dečju književnost kao alat za čitanje i razumevanje savremene stvarnosti. Recite nam nešto o tom iskustvu.

Moj rad u školama se ne razlikuje od pisca. Sa dečacima se poredim u mnogim stvarima, ne samo u knjigama: pričam im o svom ličnom životu (iz kojeg su preuzete mnoge moje knjige), oni mi pričaju o svom, raspravljamo o hiljadu tema, razmenjujemo ideje, verovanja, sviđanja, nesviđanja. Pisanje takođe znači sve ovo, bavljenje svetom, stvarnostima različitim od vaših, sa idejama ili kulturama koje vam ne pripadaju, ali vam stoga mogu dati nešto jedinstveno i dragoceno, a to znači da se uronite u stvarnost i pokušate da razumete to. Raditi to sa decom je izvanredno iskustvo, jer smo svedoci izgradnje ideje i otvaranja često neočekivanih prozora misli.

Šta najviše volite u radu sa decom?

Sviđa mi se ta strogost na koju vas deca i mladi prisiljavaju. Ne možete lagati s njima, ne možete im se rugati: ako vam postave pitanje, morate odgovoriti krajnje jasno i iskreno, u suprotnom će to primijetiti i neće vas više slušati. Ovo vas tera da se predomislite, da sebi postavljate pitanja, ako radite sa decom i mladima, nikada ne prestajete da sebi postavljate pitanja. Možda mi se ovo najviše sviđa u ovom delu, jer, ako razmislite, to je osnova filozofije.

Na šta deca reaguju najbolje?

Deca na sve što im se predloži odgovaraju inteligencijom. Ako se prema njima odnosite kao prema deci jer mislite da su premladi da bi ih razumeli, njihov interes ne uspeva; ali ako znate kako da siđete sa pijedestala za odrasle i tretirate ih kao jednake, uspostavljajući odnos sa njima na osnovu poređenja, a ne na osnovu tvrdnji, onda vas prate do kraja sveta. Neophodno je poći od pretpostavke da deca žele da razumeju, ali sve dok govornik poštuje njihovu inteligenciju.

Opišite svoj idealni svet.

Sokrat, grčki filozof, uvek je pozivao da kroz tri sita prođe sve ono što je neko nameravao da kaže o drugima. Prva je istina: da li ste proverili pouzdanost onoga što govorite? Drugo je dobrota: da li je nešto dobro ili loše u vezi sa tom osobom? Treće je nužnost: da li je zaista potrebno da znam? Ovde bih želeo način na koji svako prelazi na tri sita ono što priča o svom komšiji. Jer, očuvanje životne sredine ne znači samo brigu o planeti na kojoj živimo, već i – a možda i iznad svega – ljudima koji je naseljavaju.

Roman Ratnici duge na srpskom jeziku objavio Propolis Books, prevela Mirjana Ognjanović.

Mirjana Ognjanović (1959) dugo godina nije znala da li će život posvetiti muzici, odnosno klasičnoj gitari ili književnosti, sve dok se nije zaposlila u kulturnoj rubrici lista Politika, gde je pisala o muzici i književnosti. S italijanskog jezika prevela je dela Elene Ferante, Paola Sorentina, Paula Maurensinga, Dina Bucatija, Tomasa Landolfija, Itala Kalvina i mnogih drugih. Piše, prevodi i vežba tai-či.

Intervju: Propolis Books

Foto: Mare Pace