Rođena je 5.jula 1994. godine u Kragujevcu. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesorke Biljane Mašić Aleksić 2017.godine i nagrađena je diplomom Mata Milošević. Sada je zaposlena na istom tom fakultetu kao stručni saradnik na predmetu Gluma kod prof. Biljane Mašić Aleksić.

Do sada je igrala na daskama koje život znače u predstavama Kralj Betajnove (Jugoslovensko dramsko pozorište), uloga Nine; Narodna drama(Narodno pozorište), uloga Ankinih bubica; Snežna kraljica(Pozorište lutaka Pinokio), uloga Gerde.

U film “Psi umiru sami” u režiji Nikole Petrovića tumači lik Lane i to je njena debitantska uloga na filmu. Mi smo pričali sa njom o glumi, debiju, ali osvrnuli smo se i na srednjoškolske dane. Nas je oduševila, a verujemo da će se i vama dopasti ova priča.


Opiši sebe u pet reči?
Vredna, lenja, detinjasta, ozbiljna, radoznala.

Kada si poželela da budeš glumica?
Prvi put u osnovnoj školi, kada je moja simpatija dobila ulogu Svetog Save u školskoj priredbi. Ta želja se ugasila kad sam se ,,odljubila“ od njega. Drugi put je bilo kada sam u gimnaziji postala član dramske sekcije. Tada sam počela da se zaljubljujem u glumu.

Do sada su sve tvoje uloge bile pozorišne, ovo je prva filmska. Koliko se razlikuje gluma u pozorištu od glume na filmu?
Razlikuje se u tome što u kadru koristimo mnogo svedenija sredstva da bismo pokazali svoje emocije. Naravno u zavisnosti od toga koliko krupan kadar je u pitanju. Film je više realnost, a pozorište je više san. Barem ja to tako shvatam.

Po čemu ćeš pamtiti snimanje flima „Psi umiru sami”?
Po sjajnoj atmosferi tokom celog procesa, divnoj ekipi i dobrim kolegama.

Zašto po tvom mišljenju treba pogledati ovaj film?
Ovaj film je drugačiji od filmova koje smo imali priliku da gledamo u domaćoj kinematografiji i zato ga treba gledati.

Sad kada si probila led na velikom platnu, koji su planovi za dalje.
Planovi su da radim na sebi, da gledam što više filmova, čitam knjige. Nadam da će u budućnosti doći neka dobra uloga i da ću biti spremna za nju.

Radiš kao stručni saradnik na predmetu Gluma na FDU. Koliko je izazovno raditi sa studentima?
Ne znam koliko je izazovno, ali je jako inspirativno. Zaista uživam u radu sa ljudima koji su spremni da uče, da se lome, kopaju po sebi i rizikuju u želji da napreduju. A i ja mnogo učim od njih.

Kakva si ti bila u srednjoj školi, koje predmete si volela, a koje baš i nisi?
Bila sam solidan đak. Odlićan ali ne 5.00. Za to bih mogla da se zahvalim naravno mojoj mami, kod koje se podrazumevalo da moram da budem odlična i mojim najboljim drugaricama koje su bile vrhunski đaci pa je mene bilo sramota da jedino ja odskačem. Razredna mi je bila profesorka matematike, sjajan pedagog, vrlo stroga ali sam volela da radim matematiku. Ne baš volela, ali u odnosu na ostale predmete recimo da mi je najzabavnije bilo da vežbam matiš. Istorija mi nikad nije išla.

Šta radiš u slobodno vreme?
U slobodno vreme čitam knjige, gledam filmove, igram mau mau i jamb, slažem slagalice, gledam Slagalicu…

Kakve filmove voliš da gledaš?
Hm… kakve filmove. Dobre filmove! Tarantina, Sorentina, Von Triera, Kurosawu…

A u kakvim filmovima bi volela da glumiš?
Volela bih da se oprobam u svemu. Nemam neka ograničenja ni što se tiče ćanra ni uloga koje bih igrala. Važno mi je samo da se ne ponavljam u istim glumačkim zadacima.

Poruka za sve one koji planiraju da upišu FDU, smer gluma?
Probajte!Budite mladi, veseli, vedri i maštoviti!

Intervju: Ivana Grabrović

Foto: Vidoje Manojlović